U vreme kad se u Srbiji više rađalo nego umiralo, ljubavne
veze trajale su najviše godinu- dve dana i uglavnom se završavale brakom. Bilo
je sramota da se momak i devojka zabavljaju duže, jer bi devojka gubila dobar
glas.
Danas ašikovanje traje i po
sedam-osam godina, jer momku i devojci "treba" najmanje toliko
vremena da utvrde da li im se "slažu karakteri".
To "izučavanje" natenane
najčešće dovodi do zasićenja i raskida veze.
Stariji momci i devojke kao najčešći razlog za svoj "slobodan status" pominju težak život i nedostatak novca. Naravno, u pitanju su samo izgovori.
Stariji momci i devojke kao najčešći razlog za svoj "slobodan status" pominju težak život i nedostatak novca. Naravno, u pitanju su samo izgovori.
Pre sto pedeset, pa i pre pedeset
godina u Srbiji se živelo neuporedivo teže i bez modernih tehnologija , ali nije bilo epidemije neoženjenih momaka
i neudatih devojaka kao danas.
Momci i devojke od 25 godina bili su
retkost i važili su za "usedelice", a bračni parovi su imali najmanje
po četvoro-petoro dece. Smatralo se, s pravom, da tamo gde ima za dvoje dece
ima i za treće.
Zahvaljujući tome Srbija je uspela
da preživi užasan biološki gubitak pretrpljen u dva balkanska i dva svetska
rata, u kojima je izgubila skoro tri miliona stanovnika. Danas roditelji
savetuju kćerke da se ne udaju rano, već da "malo prožive". Bar do
tridesete.
Nekad su u srpskim selima
najugledniji domaćini bili oni koji imaju najviše dece, a danas se deca sve
više tretiraju kao opterećenje za kućni budžet, a sve manje kao bogatstvo.
U Srbiji trenutno
živi čak 260.000 muškaraca do 50 godina koji su neoženjeni!
U mnogim selima ostali su samo
muškarci koji često
bukvalno nemaju koga da ožene, jer u
njihovim selima nema devojaka.
U selima širom Srbije, vec
decenijama se sela prazne, deca odlaze u skole, u gradove, tamo nalaze posao, i
ostaju, retko ko se vraca nazad na selo, jer nase devojke nece da zive i rade
na selu!
Posle završetka
osmogodišnje škole devojke masovno beže u gradove, od krava i motike, dok se
momci, naslednici imanja, ipak teže odlučuju da koliko-toliko siguran život na
očevini, u svojoj kući, zamene za podstanarski život po gradskim sobičcima.
To su
uglavnom obrazovani momci, koji devojkama mogu da obezbede normalan I pristojan
život
Dzaba price, da tu imaju
lepu prirodu, da ne moraju mnogo da putuju i da se maltertiraju sa gradskim
prevozom, da i ovde ima para… kada ima i poslova koji su njima teski, ili ih se
stide…
